Da li je bilo rimokatoličkih crkava u ovim krajevima pre dolaska Turaka

Da li je bilo rimokatoličkih crkava u ovim krajevima pre dolaska Turaka ne možemo da znamo, jer vek i po njihove vladavine uništio je svaki trag hrišćanskih građevina na prostoru današnjeg Vršca, ali teško je pretpostaviti da je u ovom delu Banata bilo toliko katoličkog stanovništva da su gradili sebi bogomolju.

Tako, tek dolaskom nemačkih kolonista, početkom XVIII veka grade se katoličke crkve. Prvi doseljenici iz Nemačke stižu 1717. godine, a već 1720. osniva se u Vršcu rimokatolička parohija, koja je pripadala Čanadskoj dijecezi. Prvi sveštenik bio je Anzelm Hailer. Odmah se postavilo pitanje hrama koji je trebalo graditi. Šturi istorijski izvori kažu da su im Srbi ustupili svoju crkvu koja je bila sagrađena na temeljima jedne džamije. Za uzvrat Srbi su dobili novi plac u svome delu grada gde se danas nalazi Saborna crkva.

Tu, malo preuređenu crkvu, katolici su 1728. godine počeli da doziđuju i u potpunosti prilagođavaju za svoje potrebe, tako da je 1733. godine završena i osveštana od čanadskog biskupa i posvećena Blagovestima. Ova crkva je služila sve do 1860. godine kada je srušena da bi se na tom mestu zidao velelepni hram koji i danas stoji.

Zanimljivo je reći da je posle stradanja crkve u turskom pohodu 1737. godine obnovljena i posvećena sv. Gerhardu. Sveti Gerhard od Sagreda bio je veliki katolički misionar koji je u vreme mađarskog kralja sv. Stefana I (897– 1038) propovedao hrišćanstvo u Banatu, osnovao Čanadsku dijecezu i bio njen prvi biskup, ali i lični kraljev ispovednik.

Ova crkva je tokom vremena doživela mnoge promene, ali i zbog dotrajalosti već sredinom XIX veka sklona padu. Zbog toga je odlučeno da se sazida novi hram u skladu sa potrebama i bogatstvom vršačkih Nemaca. Kada su sakupljena sredstva u martu 1860. počelo je rušenje stare crkve, a 14. juna postavljen je kamen temeljac, a već 13. septembra iste godine završena gradnja zidova i crkva u decembru stavljena pod krov.

Konačno je 1863. godine gradnja dovršena i 25. juna čanadski biskup osveštao je krstove i zvona. U decembru iste godine svi su radovi završeni i 26. i 27. proslavljeno je osvećenje. Bila je to velika svečanost za grad, jer vršac je dobio građevinu kakve u ovom delu sveta nije bilo.

Treba reći, da je gradnja ove crkve u pseudo-gotskom stilu, izvedena pod nadzorom Ernsta Svobode iz Temišvara, od preduzimača Jovana Bibla iz Oravice, a gradio ju je vršački majstor Franc Brandajs sa svojim radnicima.

U dekoraciji ovog hrama učestvovalo je više slikara – Karlo Gajger iz Beča, koji je na glavnom oltaru slikao sv. Gerharda (1863), C. Guč iz Beča koji je 1869. slikao oltar Svete Trojice. Zidnu dekoraciju izveo je peštanski slikar Antal Sirmai.

Za Vrščane je najznačajnija slika desno od ulaza koja prikazuje Vršac 1789. u poslednjem sukobu sa Turcima, na kojoj se vide branioci grada u ratnoj opremi.

U crkvi se čuvaju i mnogi značajni predmeti i dokumenti istorije ovog kraja. Ali ono što najviše od svega, sem veličine i sjaja ove građevine, uzbuđuje njene posetioce, to su orgulje koje svojim snažnim tonovima opominju na bogatu i zanimljivu istoriju ovog grada. Danas ovaj hram nije samo bogomolja za rimokatolike, već i uspešna koncertna dvorana za Vrščane koji u njoj prate nastupe orguljaša, operskih pevača, horova i drugih muzičara.

 

(Iz monografije Vršac za sva vremena Dušana Belče)

Hadži Jovan Zaim

„Svake godine na praznik Vaznesenja Gospodnjeg, Spasovdan, nosi se iz naše velike, Saborne katedralne crkve, posle svete leturđije, litija na ovdašnju Veliku pijacu, današnji Trg Kralja Petra velikoga oslobodioca, i staje se kod velikog mermernog krsta. Na samome krstu, iz natpisa razabira se, da je isti podigao Hadži–Jovan Zaim, žitelji trgovac vršački.

Skoro se navršuje čitavo stoleće od kako je ktitor ovog našeg mesnog pravoslavnog i srpskog znamenja ispustio svoju plemenitu dušu. Hadži–Jovan bio je veliki dobrotvor ne samo naše crkvene opštine, nego i celoga grada Vršca.

Pokušaćemo da o njemu iznesemo sve ono što smo dokučili i mogli da saznamo.

Njegovi roditelji dobegoše još u XVIII stoleću iz Makedonije ispred turskog zuluma i nastaniše se u Vršcu. Bavili su se trgovinom. U Vršcu rodi im se i najmlađe dete, Jovan. Po očevoj želji on izuči trgovinu, koju kao vrlo mlad čovek, po očevoj smrti, sam preuze da vodi. Bio je čestit i valjan čovek, a uz to i štedljiv. Tako Jovan ubrzo postade bogat čovek, ugledni član srpskog trgovačkog esnafa uz to i još uvaženi građanin, dobar rodoljub i pravoslavac.

U svom trgovačkom poslu uortačio se sa ovdašnjim mladim Srbinom, Savom Jovanovićem (pretkom ovdašnje porodice Kosta-Kati), te obojica postadoše na glasu trgovci za bakalsku i manifakturnu robu.

Kao i sve srpske esnaflije, koje su tada u ovim krajevima bile dostojni predstavnici srpske nacije i pravoslavlja, čijom se velikom i neospornom zaslugom u ovim krajevima održavao srpski duh i sa njim sinonimno pravoslavlje, i naš Jovan uzeo je vidnog učešća u našem versko-nacionalnom životu.

Kao Hadžija, poklonik svetog mesta u Svetoj zemlji, bio je uzor, „pravilo“ moralnosti, čestitosti, ispravnosti i darežljivosti. Pomagao je jako sirotinju. Dužnicima, za koje se bio uverio da su puki siromasi, otpisivao je svoja potraživanja. Posrnulim trgovcima otvarao je iz svojih sredstava – ne tražeći od njih nikakva obračuna – dućančiće, da bi samo ojačao srpski trgovački stalež, pa ma i na sopstvenu štetu.

Jovan i kao hadžija, i kao dobar pravoslavac, darovao je crkvama dragocene zlatotkane odežde i zlatne utvari, što se vidi iz zapisa o tome.

Kada je Vršac, a naročito ovdašnje Srbe, 1816. godine, na sv. Iliju zadesila grozna nepogoda i oluja strašna, koja je srušila i toranj naše Velike crkve, Hadži Jovan je prvi priskočio upomoć svojoj crkvi i narodu svojim znatnim prilozima.

Iz sopstvene pobude darovao je za novi toranj sav potrebni bakar (koji je za vreme Svetskog rata rekviriran i zamenjen limom) a uz to još (za ono vreme prilično veliku svotu) i 1500 carskih dukata da se njima krst i jabuka pozlate/zlatom oblože.

U svojim starijim godinama poče Hadži Jovan sve češće da poboljevai naglo da opada. Kako je bio bez dece i svojih srodnika, po savetu sa svojim prijateljima i tadašnjim najuglednijim članovima Srpskog trgovačkog esnafa, Đorđem Mešterovićem, Panajotom Demetrovićem i Savom Joanovićem reši, da ostavi u mestu svoga rada i delanja trajan spomen sebi i svojoj srpskoj crkvenoj opštini. Reši, da o svome trošku na ovd. Velikoj pijaci podigne veliki i reprezentativni krst od crvenog mermera, i to baš a sredini grada Vršca, u onome kraju, koji su Srbi osnovali, održali i ime mu širom sveta proneli.

Ta leoa zamisao njegova uskoro se i ostvarila.

Po dogovoru sa četiri prijatelja odoše tadašnjem ovdašnjem srpskom vladici blaženopočivšem Episkopu Petru Jovanoviću–Vidaku da od njega izištu dozvolu i izmole blagoslov još kao protosinđel od 1794. godine prvi učitelj bogoslovske i „klerikalske“ škole u Karlovcima, a od 1798–1801, vidimo ga kao arhimandrita i nastijatelja manastira Grgetega, za podizanje krsta, kojim Hadži Jovan nameravaše da tako vidno obeleži Svetosavsko pravoslavlje i Srpstvo u našem gradu.

Vladika Vidak, čovek otmen po duši, vrstan rodoljub i prekaljeni prvosveštenik Srpske Svetosavske crkve čedo srpskoga Siona, odličan teolog, đak univerziteta u Jeni, usrdno primi ktitora i njegove prijatelje. Obećao im je ne samo dati svoga blagoslova, nego da će i sam lično poraditi kod nadležnih političkih vlasti, da se lepa želja i bogougodna namera Hadži Jovanova što pre i ostvari. Zbog toga pozove sebi u dvor tadašnjeg varoškog sudiju, Petra Biberliju, inače uglednog trgovca, i Đoku Nešića, gradskog notara, sa kojima u najkraćem vremenu izdejstvuju dozvolu za podizanje krsta na Velikoj pijaci. Još im vladika obeća, da će on lično krst da osveti uz najveću pompu…

Hadži Jovan poveri odmah našoj Crkvenoj opštini da otpočne sa građenjem krsta po njegovoj želji i zamisli, radi čega joj odmah i preda svotu od 6000 forinata, veliku i znatnu za ono vreme.

Opšta radost ktitora, celog Srpskog Vršca, i vladike Vidaka bila je ogromna. Po starim predanjima, vladika Vidak se često na pijacu izvozio karucama na svoja četiri belca, pred kojima je trčao pripitomljeni jelen, i lično nadgledao rad i radovao se građenju znamenja Pravoslavlja i Srpstva u Vršcu.

Vladika koji je posredovao i svojim autoritetom onako hitno izdejstvovao dozvolu za podizanje krsta, već uskoro 1818. godine umre, ne dočekavši da vidi i osveti Hadžijin krst.

Smrt vladičina bila je ogromni gubitak naročito za tadašnji Srpski Vršac. Čestiti i valjani vladika, čovek „golubijeg srca“ koji je bio rodoljub i uzor prvosveštenika umro je u 50. godini života, u najlepše doba muške snage. Oplakan je od svega Srpstva, a naročito od Vrščana, jer je on naše mesto mnogima dobrima zadužio bio. On je spolja konačno ukrasio našu Veliku crkvu, a unutra dovršio joj divnu rezbariju za ikonostas. On je bio onaj znameniti srpski vladika, koji je dočekao i ugostio tadašnjeg vladara Franca, i na istoga svojim autoritetom uticao da se u Vršcu, koji je do tada bio obična opština, već jednom dade sloboda, privilegija Slobodne kraljevske varoši. A to je značilo slobodu, nezavisnost i kidanje sa nekom vrstom sebarstva: davanjem servituta i desetka županiji. Time je i ovaj veliki jerarh, pored svog velikog pretka Josifa Jovanovića Šakabenta pribavio zavidan ugled našem ovdašnjem Srpskom vladičanstvu i u očima naših sugrađana.

Na vest o njegovoj nenadnoj smrti slegla se cela eparhija, da oplače i ožali svoga pravoga prijatelja i velikog dobrotvora. Sahranjen je pod amvonom naše Saborne crkve, koju je on

i dovršio. Prilikom sahrane potonjeg našeg vladike, blaženopočivšeg dr Georgija, episkopa banatskoga, pre kratkog vremena otvorena je arhijerejska grobnica u našoj Sabornoj crkvi, koja se nalazi ispod amvona iste. Tada su u grobnici pronađene kosti vladika: Josifa Jovanovića Šakabente, od 29.10.1786. do 19. decembra 1805., Petra Jovanovića Vidaka, od 8.11. 1806. do 9. decembra 1818., Emilijana Kengelca od 30.04.1853. do 13.06.1885. i Nektarija Dimitrijevića, od 11.01.1887. do 20.10.1895. Uz sarkofage episkopa Kengelca i Nektarija, koji su balsamovani, nalaze se i četiri urne pomenutih vladika u kojima su bila srca balsamovanih i pergamenti svakog pojedinog. U urni, hermetički zatvorenoj flaši, našeg vladike Vidaka, na pergamentu nalazi se ovaj zapis: „Prevashoditelnjejši i visokodostojnejši gospodin Petar Joanović ot Vidak, Pravoslavne vostočno gračesko crkve Episkop veršačko-karanšebeški, i pročaja, Jego Cesaro–kraljevskago i Apostoličeskago veličestva djestvitelni tajni sovjetnik, rožden vo Karlovoje Sremstjem 1760. ljeta, vozveden na episkopski stepen za episkopa Karlštadskoga 1802. godine (tačnije 1801–1806.) i premešten na vršačku eparhiju 1806., i ljeta 1808. naimenovan za tajnoga sovjetnika, pretstavisja vo Veršcje, 9. dekembra 1818. goda i počivajet u Gospodje vo grobnice sej, jaže jest vo sabornoj katedralnoj cerkvi. Požive točiju 50 ljet, ot kojih 12 ljet 28 dnjej vo Eparhiji veršačkoj prebist. Budi jemu vječnaja pamjat.“ U urni njegovog slavnog prethodnika Josifa Jovanovića Šakabenta, koji je kao arhimandrit rakovački postao episkop pakrački, nalazi se ovaj pergamenat i zapis: „Vo hramje sem sv. Nikolajevstjem pod amvonom pred dvermi ležu suve kosti Josifa Jovanovića–Šakabenta, pravoslavnog episkopa prvo pakračkog (1781-1783.), posle bačkog (1783–1786.), i naposljedok Vršačko–karanšebeškog, Logoško–mehadijskog i Oršavskog. Požive 62 leta. Prestavisja 19. dekemvrija 1805. ljeta“.

Pored njegovoga epitrahilja, molitvenika, brojanica i krstića, nalazi se u urni, i od strane građanstva tada već grada Vršca njemu u znak zahvalnosti spevana pesma „Tempora mutantur“ u kojoj se vladika veliča za svoj prosvetni rad… Hadžijin krst nije osvetio Vidak, već njegov naslednik – administrator arhimandrit mesički Sinesije ot Radivojević na sam Spasovdan 1821. godine. Osvećenje je bilo veličanstveno, uz asistenciju mnogog sveštenstva, dvorskog protosinđela Arsenija Jovanovića–Šakabenta i protođakona Antonija Nako. U spomen toga osvećenja svake godine nosila se, a i danas se još nosi, litija iz Velike crkve do toga krsta svagda na sami Spasovdan…

Ali ni sam ktitor krsta ne dožive da vide okončano svoje delo, krst, jer još pre njegove dogradnje, pre 1820. godine kao sasvim oronuli i iznemogli starac u svojoj 70 gdini života.

Neposredno pred samu svoju smrt napisao je svoj testament kojim ostavlja amanet, da se njegova zadužbina „što lepše i dostojnije srpskog imena i svetoga pravoslavlja“ dovrši. Hadži Zaimov drug i prijatelj Sava joanović pak iz svojih sredstava opravi bogatu gvozdenu ogradu oko krsta.

Pored ovoga je pokojni Hadži Jovan svoj, u tadašnje doba srazmerno veliki imetak od 43200 forinata, pored ostavine rođacima, prijateljima i posluzi, zaveštao i na mnoge dobrotvorne svrhe. Tako se setio sirotinje ovoga grada, posrnulih porodica, nevino nastradalih, ovdašnjih crkava, srpske crkve u Vlajkovcu, manastira Mesića i Bazijaša, invalida i gluvonemih, ostavivši im svima vrlo ugledne svote kao zaklade.

Takav je bio Hadži Jovan, vršački Srbin, trgovac, pravoslavac i eminentni predstavnik tadašnjeg srpskog trgovačkog staleža.

Neka bi se na ovog vrlog čoveka, primernog trgovca rodoljuba i vernog sina naše svetosavske crkve, ugledala sva današnja i buduća naša pokoljenja, a naročito privrednici i trgovci, kojima u prvom redu treba da su i mile i drage svete uspomene na njihove a i naše stare i vrle pretke, pa da bi im bili dostojni naslednici. Jer, u novije vreme, neki od njih kao da grade drugim, novim putevima taražeći nešto novije pa čak i tajanstveno, kao da im nije najmilije ono što je njihovo i kao da im nije dovoljna ona Svetlost i Istina, kojom nas je ozario naš Sveti Sava, a koja nas tako toplo greje već punih sedam stoleća…

Hadži Jovanu Zaimu, vrlom predstavniku vršačkog sreskog trgovačkog esnafa, čoveku i rodoljubu, neka je večnaja pamjat i svetla uspomena među nama!“

(Prepisano iz Vojvodine br. 2/1936)

Autor: Nenad Brašovan

Kupatila u Vršcu

Prilog zdravstveno-kulturnoj istoriji naših gradova.
(Prepis iz Zbornika za društvene nauke, Matice srpske br.12/1956)
Milivoj Jovanović

„Od vremena kada se počelo sa isušivanjem Vršačkog Rita, naročito sedamdesetih i osamdesetih godina i kada je Vršac druge polovine XIX veka dobio zdravu artesku vodu, njegove zdravstvene prilike pošle su na bolje. Isušenjem baruština oko Vršca i novim arteskim bunarima nestale su mnoge bolesti, na primer groznica, koja je ponekad uzimala oblik epidemije.
Oduvek se u Vršcu mnogo polagalo i mnogo trošilo na higijenu. Još davno pre Prvog svetskog rata, Vršac je u Banatu bio najlepši, najuredniji, najčistiji, pa tako i najzdraviji grad. Nema sumnje da su ovome mnogo doprineli i vršački bregovi sa bujnim šumama. Pa i inače vršačka klima je zdrava, podesna za razno rastinje. Pod takvim podnebljem Vrščani su podigli velike komplekse vinograda, tu uspeva svakovrsno voće – od jabuke do badema, pa čak i smokve.
Po meteorološkim beleškama iz 1866. do 1870. godine, srednja godišnja temperatura bila je 9,69 C. Dešavalo se da je toplota u letnjim mesecima dostizala 35 i 40 C, a isto tako bivalo je da je zimi temperatura padala i do –20 C.
Ali, i pored svega lepog i dobrog što je Vršac imao, ipak nedostajalo je nešto što je kočilo njegovo napredovanje, naročito na zdravstvenom polju. Bio je to nedostatak rečne, jezerske vode. Njegovo stanovništvo nije imalo u toplim letnjim danima gde da se osveži. Ovaj nedostatak bio je večita briga Vrščana i oni su sve činili da ga skinu s dnevnog reda ili bar da ga ublaže.

Godine 1861. nazidan je otvoren mlin – prvi i najstariji u Banatu – „Prvi banatski parni mlin“. O njemu ima nešto podataka u Milekerovoj Povesnici slobodne kraljeve varoši Vršca, još više u vršačkim lokalnim novinama onoga vremena. Kaže se da je brašno koje je davao taj mlin bilo čuveno i traženo nadaleko. Ali sa mlinom Vrščani su dobili još nešto ne manje važno za život. Pored mlina njegov sopstvenik Andreja Fric podigao je i parno kupatilo, prvo javno kupatilo u Vršcu. (Ne mislim na turska kupatila koja su svakako imali za duge turske vladavine u Vršcu.)

O ovom prvom parnom kupatilu doneo je belešku i lokalni list „Werschetzer Gebirgsbote“ br. 28/863, u kojoj se kaže da novootvoreno kupatilo „ima paviljon sa dve kabine sa po dve i tri sa po jednom kadom, koje su od drveta, ali građene sa puno ukusa. Ispred paviljona je lepo izidan basen sa jednom umetnički izrađenom stenom iz koje mlaz vode šiba uvis – i vraća se u basen u gustim kapljicama…“ Kabineti, kade, nameštaj, veš sve je u najvećem redu i čistoći – kažu novine, pa se sopstveniku za ovu humanu ustanovu izražava u ime građanstva najveća zahvalnost. Publika se pak izveštava „da kupatilo radi do 10 sati uveče obzirom i na one čije su radnje otvorene do 9 sati uveče…“

Vrščani su zadovoljni, čak i srećni, što su dobili parno kupatilo, ali ipak oni se žale i negoduju što okolina tog kupatila nema ni estetski, a još menje higijenski izgled. Jer u ono vreme današnja Mala pijaca bila je marveni trg i na tom dosta skučenom prostoru slegala se i krava i konj, svinja, ovca i dr. Naravno, kod takvog stanja o nekom estetskom izgledu nije moglo biti ni govora. Protiv svega ovog ti dobri, stari Vrščani izgleda nisu se mnogo bunili, ali sad, kada je Mala pijaca dobila veliku i lepu zgradu, parni mlin i parno kupatilo, oni u br. 44/869 dižu svoj glas i traže da se marveni trg premesti, a ne da se baš kod samog kupatila kolju jaganjci i dere njihova koža, pa ako krv neko ne počisti, ona ostaje i širi smrad.
Pa ipak, izgleda, sa prvim parnim kupatilom i, naravno, željom samih Vrščana, ulepšava se i Mala pijaca i postaje čistija i privlačnija. 1875. godine gradi Vršačka srpska crkvena opština, a po testamentu nekada vršačkih trgovaca Braće Kuzmanović lep arteski bunar sa gvozdenim spomenikom. Sa četiri strane tog novog bunara izlivala se čista i zdrava arteska voda.

Ali radost Vrščana nije potrajala dugo. Jednog majskog večera, oko 11 sati, velika zvona sa vršačkih crkava javljala su vatru. Zapalio se Prvi banatski mlin i za kratko vreme on je izgoreo do temelja, a s njim i prvo parno kupatilo u Vršcu.
Izveštač o požaru, u br. 19/880, između ostalog kaže da će građani teško osetiti nedostatak kupatila, naročito sad pred početak leta. Za utehu, iste novine u istom broju, izveštavaju da sopstvenik izgorelog mlina namerava da ga ponovo osposobi za rad „a kupatilo će uskoro opet proraditi, što se može radosno pozdraviti…“ I zaista, kupatilo je ubrzo proradilo, a nešto kasnije obnovljen je i mlin. Kupatilo je 1892. godine dobilo nov, komotan basen „na mlakoj vodi, neposredno spojen s parnim kupatilom, ispunivši tako davnašnju želju svojih gostiju…“ kaže se u br. 35/892 citiranih novina.
1896. godine Fricov parni mlin, zajedno sa kupatilom, kupio je Maks Adler. O tome je vršačka Budućnost br. 5/896 zabeležila „da je novi posednik parnog mlina, pređe A. Frica, g. Maksa Adler renovirao parno i kadno kupatilo, te će isto već sutra (5/II) otvoriti i građanstvu na upotrebu staviti“. Ovo kupatilo koje je „renovirao“ Maksa Adler i dao mu ime „Kupatilo Kornelija“ (Kornelia fürdő), postoji i danas u Obilićevoj (Temišvarskoj) ulici i njim se građanstvo obilno služi. Za letnju sezonu i za plivanje kupatilo ima i prilično velik basen. On je pod krovom a ipak ne toliko velik da bi mogao najednom da primi veći broj kupača.
Krajem osamdesetih godina u Vršcu se otvara letnje kupatilo, plivaonica pod slobodnim nebom; dosta je veliko i za veći broj kupača. Tih godina Vršac ima gradskog inženjera, koji je, izgleda, imao naročito interesovanje za arteske bunare i kupatila. Tako iz br. 17/888 Werschetzer Gebirgbote-a doznajemo da je gradski inženjer Josif Kunce počeo na današnjem marvenom trgu, preko puta od gradske klanice, da niveliše, kopa zemlju, za jedan veći basen koji bi bio građanstvu prepušten samo za letnju sezonu. „Sa čežnjom očekujemo što skoriju izgradnju ovog za Vršac toliko potrebnog poduhvata“, beleže novine.

Br. 24/888 istih novina zabeležio je da je basen za kupanje i plivanje velik 1000 m2, dubok 1,2 m, pa se već grade i kabine za ostavu rublja. Dva arteska bunara daju vodu iz dubine od 27 m, koja zaudara na sumpor i topla je 13,5 R. Postavljen je već i učitelj plivanja.

1890. godine kupatilo dobija i četvrti bunar koji izbacuje vodu iz dubine od 72 m. Sva četiri bunara daju na sat 156 hl. vode.
18. i 19. jula 1890. godine posetili su Vršac članovi Agrikulturnog udruženja, sa namerom da razgledaju čuvene vršačke vinograde, podrume i slično iz vinogradarstva, pa su, pored ostalog, posetili i Kunceovo kupatilo, pili njegovu vodu iz dubine od 72 m, pohvalili je i ujedno izjavili da bolje i zdravije kupatilo nema nijedan od gradova koji je bez reke.
U proleće 1891. godine iskopan je još jedan – peti – bunar, čija je voda dolazila iz dubine od 75 m.

Ovo kupatilo radilo je preko 30 godina i kada su njegovi bunari otkazali poslušnost, prestalo je i ono da radi.
Zadržao sam se nešto duže na ova dva prva vršačka kupatila, jer su oba i najdužeg veka te i najviše koristila građanstvu.
Novijeg su datuma još dva vršačka kupatila, jedno je tzv. Merklovo, na uglu Pančevačke i Jagnjeće (danas 2 Oktobra i Dečanske) ulice. Otvoreno je dve godine pred Prvi svetski rat, a 1920 godine prestalo je da radi. Zgradu je sopstvenik prodao privatnicima, oni su je porušili i na tome mestu nazidali sebi stanove. Ovo je bilo treće po redu vršačko kupatilo.
Četvrto otvoreno kupatilo, odnosno basen za plivanje, bilo je u tzv. Činovničkoj koloniji, u neposrednoj blizini Gradskog parka, preko puta od današnje bolnice. Građeno je posle Prvog svetskog rata, 1920. godine, i njime se građanstvo služilo sve dok Vršac nije dobio svoje dosad najveće otvoreno kupatilo – Veštačko jezero.

1912. godine Vršac dobija jednu zdravstvenu instituciju, podešenu po svima propisima napredne higijene. To je prirodno lečilište „Sanitas“. Zgrada postoji i danas ali ne kao prirodno lečilište „Sanitas“ već kao javna bolnica. Uz zgradu „Sanitas“ izgrađeno je i parno kupatilo, namenjeno pacijentima, ali se njima služilo i građanstvo. Prvi lekar za fiz. dietetičnu terapiju bio je Dr. Louis Boesnach, a dok ovaj nije nostrificirao svoju ženevsku diplomu, zamenjivao ga je Dr. Konstantin Demetrović.

Bilo je još jedno letnje otvoreno kupatilo koje je, naročito omladina, koristila u letnjim danima između dva svetska rata. To je tzv. „Ribolov“ oko dva km. severno od Vršca. „Ribolov“ je bio privatna svojina vršačke porodice Dragić. Još i danas postoji i iz njegovog zapuštenog bunara još uvek izbija voda, ali ga od kupača više niko ne posećuje. Šteta je ovu zdravu vodu prepustiti propadanju, čiju površinu sve više pokriva trska, sirak i druge barske trave.

Jula meseca 1952. godine počela je izgradnja jednog dosad najvećeg letnjeg kupališta u Vršcu, Veštačkog jezera. Napornim, pa i dobrovoljnim radom, razume se i materijalnim žrtvama samog grada, na mestu gde su negda bile rupčage sa ustajalom vodom, stvoreno je jezero kojim se Vrščani danas ponose. Plan je izradio njegov inicijator inž. Boda Jovanović i Vrščani su već 1954. godine izdašno koristili odličnu vodu jezera. S jeseni iste godine i u proleće 1955. radilo se uglavnom na ulepšavanju jezera. Veći deo njegovih obala je popločan, podignute su moderne kabine, 30 za pojedince i dve veće zajedničke. Po projektu graditelja inženjera izgradiće se još toliki broj kabina, a u planu je i bife. Okolina se stalno ulepšava. Na pošumljenom terenu zasađeno drveće dobro napreduje, i kako kaže projektant, inženjer B. Jovanović, Vršac će za 2–3 godine imati jezero koje će odgovarati svim modernim uslovima jedne moderne letnje kupke. Samo jezero veliko je 40.000 m2.

Prema analizi, voda je zdrava, lekovita. Iz dva arteska bunara izliva se u jezero voda topla 22°. Po svom hemijskom sastavu voda dolazi u red slanih murijaciticnih voda sa zemnoalkalnim karakterom i slična je slanoj vodi banje Slankamen u Sremu.
Uloženo je dosta truda dok se do jezera došlo i grad je prineo i dosta materijalnih žrtava, ali su zato građani i okolina dobili jedan kulturno-higijenski objekat prvoklasne vrednosti.“

„Od vremena kada se počelo sa isušivanjem Vršačkog Rita, naročito sedamdesetih i osamdesetih godina i kada je Vršac druge polovine XIX veka dobio zdravu artesku vodu, njegove zdravstvene prilike pošle su na bolje. Isušenjem baruština oko Vršca i novim arteskim bunarima nestale su mnoge bolesti, na primer groznica, koja je ponekad uzimala oblik epidemije. Oduvek se u Vršcu mnogo polagalo i mnogo trošilo na higijenu. Još davno pre Prvog svetskog rata, Vršac je u Banatu bio najlepši, najuredniji, najčistiji, pa tako i najzdraviji grad. Nema sumnje da su ovome mnogo doprineli i vršački bregovi sa bujnim šumama. Pa i inače vršačka klima je zdrava, podesna za razno rastinje. Pod takvim podnebljem Vrščani su podigli velike komplekse vinograda, tu uspeva svakovrsno voće – od jabuke do badema, pa čak i smokve. Po meteorološkim beleškama iz 1866. do 1870. godine, srednja godišnja temperatura bila je 9,69 C. Dešavalo se da je toplota u letnjim mesecima dostizala 35 i 40 C, a isto tako bivalo je da je zimi temperatura padala i do –20 C. Ali, i pored svega lepog i dobrog što je Vršac imao, ipak nedostajalo je nešto što je kočilo njegovo napredovanje, naročito na zdravstvenom polju. Bio je to nedostatak rečne, jezerske vode. Njegovo stanovništvo nije imalo u toplim letnjim danima gde da se osveži. Ovaj nedostatak bio je večita briga Vrščana i oni su sve činili da ga skinu s dnevnog reda ili bar da ga ublaže. Godine 1861. nazidan je otvoren mlin – prvi i najstariji u Banatu – „Prvi banatski parni mlin“. O njemu ima nešto podataka u Milekerovoj Povesnici slobodne kraljeve varoši Vršca, još više u vršačkim lokalnim novinama onoga vremena. Kaže se da je brašno koje je davao taj mlin bilo čuveno i traženo nadaleko. Ali sa mlinom Vrščani su dobili još nešto ne manje važno za život. Pored mlina njegov sopstvenik Andreja Fric podigao je i parno kupatilo, prvo javno kupatilo u Vršcu. (Ne mislim na turska kupatila koja su svakako imali za duge turske vladavine u Vršcu.)

O ovom prvom parnom kupatilu doneo je belešku i lokalni list „Werschetzer Gebirgsbote“ br. 28/863, u kojoj se kaže da novootvoreno kupatilo „ima paviljon sa dve kabine sa po dve i tri sa po jednom kadom, koje su od drveta, ali građene sa puno ukusa. Ispred paviljona je lepo izidan basen sa jednom umetnički izrađenom stenom iz koje mlaz vode šiba uvis – i vraća se u basen u gustim kapljicama…“ Kabineti, kade, nameštaj, veš sve je u najvećem redu i čistoći – kažu novine, pa se sopstveniku za ovu humanu ustanovu izražava u ime građanstva najveća zahvalnost. Publika se pak izveštava „da kupatilo radi do 10 sati uveče obzirom i na one čije su radnje otvorene do 9 sati uveče…“ Vrščani su zadovoljni, čak i srećni, što su dobili parno kupatilo, ali ipak oni se žale i negoduju što okolina tog kupatila nema ni estetski, a još menje higijenski izgled. Jer u ono vreme današnja Mala pijaca bila je marveni trg i na tom dosta skučenom prostoru slegala se i krava i konj, svinja, ovca i dr. Naravno, kod takvog stanja o nekom estetskom izgledu nije moglo biti ni govora. Protiv svega ovog ti dobri, stari Vrščani izgleda nisu se mnogo bunili, ali sad, kada je Mala pijaca dobila veliku i lepu zgradu, parni mlin i parno kupatilo, oni u br. 44/869 dižu svoj glas i traže da se marveni trg premesti, a ne da se baš kod samog kupatila kolju jaganjci i dere njihova koža, pa ako krv neko ne počisti, ona ostaje i širi smrad. Pa ipak, izgleda, sa prvim parnim kupatilom i, naravno, željom samih Vrščana, ulepšava se i Mala pijaca i postaje čistija i privlačnija. 1875. godine gradi Vršačka srpska crkvena opština, a po testamentu nekada vršačkih trgovaca Braće Kuzmanović lep arteski bunar sa gvozdenim spomenikom. Sa četiri strane tog novog bunara izlivala se čista i zdrava arteska voda. Ali radost Vrščana nije potrajala dugo. Jednog majskog večera, oko 11 sati, velika zvona sa vršačkih crkava javljala su vatru. Zapalio se Prvi banatski mlin i za kratko vreme on je izgoreo do temelja, a s njim i prvo parno kupatilo u Vršcu. Izveštač o požaru, u br. 19/880, između ostalog kaže da će građani teško osetiti nedostatak kupatila, naročito sad pred početak leta. Za utehu, iste novine u istom broju, izveštavaju da sopstvenik izgorelog mlina namerava da ga ponovo osposobi za rad „a kupatilo će uskoro opet proraditi, što se može radosno pozdraviti…“ I zaista, kupatilo je ubrzo proradilo, a nešto kasnije obnovljen je i mlin. Kupatilo je 1892. godine dobilo nov, komotan basen „na mlakoj vodi, neposredno spojen s parnim kupatilom, ispunivši tako davnašnju želju svojih gostiju…“ kaže se u br. 35/892 citiranih novina.

Krajem osamdesetih godina u Vršcu se otvara letnje kupatilo, plivaonica pod slobodnim nebom; dosta je veliko i za veći broj kupača. Tih godina Vršac ima gradskog inženjera, koji je, izgleda, imao naročito interesovanje za arteske bunare i kupatila. Tako iz br. 17/888 Werschetzer Gebirgbote-a doznajemo da je gradski inženjer Josif Kunce počeo na današnjem marvenom trgu, preko puta od gradske klanice, da niveliše, kopa zemlju, za jedan veći basen koji bi bio građanstvu prepušten samo za letnju sezonu. „Sa čežnjom očekujemo što skoriju izgradnju ovog za Vršac toliko potrebnog poduhvata“, beleže novine. Br. 24/888 istih novina zabeležio je da je basen za kupanje i plivanje velik 1000 m2, dubok 1,2 m, pa se već grade i kabine za ostavu rublja. Dva arteska bunara daju vodu iz dubine od 27 m, koja zaudara na sumpor i topla je 13,5 R. Postavljen je već i učitelj plivanja. 1890. godine kupatilo dobija i četvrti bunar koji izbacuje vodu iz dubine od 72 m. Sva četiri bunara daju na sat 156 hl. vode. 18. i 19. jula 1890. godine posetili su Vršac članovi Agrikulturnog udruženja, sa namerom da razgledaju čuvene vršačke vinograde, podrume i slično iz vinogradarstva, pa su, pored ostalog, posetili i Kunceovo kupatilo, pili njegovu vodu iz dubine od 72 m, pohvalili je i ujedno izjavili da bolje i zdravije kupatilo nema nijedan od gradova koji je bez reke. U proleće 1891. godine iskopan je još jedan – peti – bunar, čija je voda dolazila iz dubine od 75 m. Ovo kupatilo radilo je preko 30 godina i kada su njegovi bunari otkazali poslušnost, prestalo je i ono da radi. Zadržao sam se nešto duže na ova dva prva vršačka kupatila, jer su oba i najdužeg veka te i najviše koristila građanstvu. Novijeg su datuma još dva vršačka kupatila, jedno je tzv. Merklovo, na uglu Pančevačke i Jagnjeće (danas 2 Oktobra i Dečanske) ulice. Otvoreno je dve godine pred Prvi svetski rat, a 1920 godine prestalo je da radi. Zgradu je sopstvenik prodao privatnicima, oni su je porušili i na tome mestu nazidali sebi stanove. Ovo je bilo treće po redu vršačko kupatilo.

Četvrto otvoreno kupatilo, odnosno basen za plivanje, bilo je u tzv. Činovničkoj koloniji, u neposrednoj blizini Gradskog parka, preko puta od današnje bolnice. Građeno je posle Prvog svetskog rata, 1920. godine, i njime se građanstvo služilo sve dok Vršac nije dobio svoje dosad najveće otvoreno kupatilo – Veštačko jezero.

1912. godine Vršac dobija jednu zdravstvenu instituciju, podešenu po svima propisima napredne higijene. To je prirodno lečilište „Sanitas“. Zgrada postoji i danas ali ne kao prirodno lečilište „Sanitas“ već kao javna bolnica. Uz zgradu „Sanitas“ izgrađeno je i parno kupatilo, namenjeno pacijentima, ali se njima služilo i građanstvo. Prvi lekar za fiz. dietetičnu terapiju bio je Dr. Louis Boesnach, a dok ovaj nije nostrificirao svoju ženevsku diplomu, zamenjivao ga je Dr. Konstantin Demetrović.

Bilo je još jedno letnje otvoreno kupatilo koje je, naročito omladina, koristila u letnjim danima između dva svetska rata. To je tzv. „Ribolov“ oko dva km. severno od Vršca. „Ribolov“ je bio privatna svojina vršačke porodice Dragić. Još i danas postoji i iz njegovog zapuštenog bunara još uvek izbija voda, ali ga od kupača više niko ne posećuje. Šteta je ovu zdravu vodu prepustiti propadanju, čiju površinu sve više pokriva trska, sirak i druge barske trave.

Jula meseca 1952. godine počela je izgradnja jednog dosad najvećeg letnjeg kupališta u Vršcu, Veštačkog jezera. Napornim, pa i dobrovoljnim radom, razume se i materijalnim žrtvama samog grada, na mestu gde su negda bile rupčage sa ustajalom vodom, stvoreno je jezero kojim se Vrščani danas ponose. Plan je izradio njegov inicijator inž. Boda Jovanović i Vrščani su već 1954. godine izdašno koristili odličnu vodu jezera. S jeseni iste godine i u proleće 1955. radilo se uglavnom na ulepšavanju jezera. Veći deo njegovih obala je popločan, podignute su moderne kabine, 30 za pojedince i dve veće zajedničke. Po projektu graditelja inženjera izgradiće se još toliki broj kabina, a u planu je i bife. Okolina se stalno ulepšava. Na pošumljenom terenu zasađeno drveće dobro napreduje, i kako kaže projektant, inženjer B. Jovanović, Vršac će za 2–3 godine imati jezero koje će odgovarati svim modernim uslovima jedne moderne letnje kupke. Samo jezero veliko je 40.000 m2. Prema analizi, voda je zdrava, lekovita. Iz dva arteska bunara izliva se u jezero voda topla 22°. Po svom hemijskom sastavu voda dolazi u red slanih murijaciticnih voda sa zemnoalkalnim karakterom i slična je slanoj vodi banje Slankamen u Sremu. Uloženo je dosta truda dok se do jezera došlo i grad je prineo i dosta materijalnih žrtava, ali su zato građani i okolina dobili jedan kulturno-higijenski objekat prvoklasne vrednosti.“

Jevreji u Vršcu

PROŠLOST JEVREJA U VRŠCU (PREMA KAZIVANJU STARIJIH SUGRAĐANA)

Pre 250 godina Jevreji nisu imali status građana sa prebivalištem, već su imali ograničena prava. U jednom protokolu sa sednice Gradskog odbora navedeno je sledeće: „Prva tačka: Jevreji koji žive u gradu sa sobom moraju radi legitimasanja da imaju „iskaznicu tolerancije“. Druga tačka: odnosi se na opštinsku organizaciju: Potrebno je izabrati dva člana odbora i dve starešine. Izbori se održavaju svake godine. Izabrani polažu u ruke jevrejskom komesaru zakletvu na vernost caru i vladi navedene zemlje. Treća tačka: Svaki oženjeni Jevrejin mora da plaća porez od 8 florina i 30 kruna.“ Ako porez ne bi platio na vreme, bio bi proteran.
„Iskaznica tolerancije“ predstavljala je svojevrsnu boravišnu dozvolu. U početku je u Vršcu živelo pedesetak Jevreja, bili su manjina bez prava; nisu imali svoje groblje, pa su svoje pokojnike zapregom morali da prevoze do Bele Crkve. To je bilo vrlo opasno, pošto su se u šumi koja se protezala celim putem skrivali razbojnici i razni sumnjivi likovi, pa se dešavalo da svi ožalošćeni, zajedno sa pokojnicima, ostanu bez bez ičega, pa i odeće.
Naposletku je 1799. godine rabin Gabriel Mozes dobio dozvolu da izvan grada podigne jevrejsko groblje. Svaka porodica je dobila po jedno grobno mesto na koje je postavila kamen, odnosno spomenik. Grobar je bio Samuel Hajm.

Pre Drugog svetskog rata, populacija Jevreja je iznosila prema nekim izvorima 600, a prema drugim 800 duša. Jevreji su deportovani 1941. godine, sedamdesetih godina je njihovo groblje sravnjeno sa zemljom, pri čemu je jedan deo spomenika premešten na katoličko groblje.

Pre izvesnog vremena Vršac je posetila Eva Fišer Bauman, kći dr Leopolda Fišera, poslednjeg vršačkog rabina. Bila je razočarana što je sinagoga srušena. Prokomentarisala je: „Nisu je čak ni nacisti srušili, zašto su je srušili komunisti?“

VIĐENIJI JEVREJI U VRŠCU

Među poznatim vršačkim Jevrejima isticao se gospodin Kon, vlasnik hotela/restorana/kafane/bioskopa „Baroš“. Između ostalog, bio je u stalnom kontaktu sa članovima udruženja „Mohrenkopf“ (udruženje ljubitelja jedne vrste poslastice) koji su se okupljali kako u njegovom hotelu, tako i u njegovom domu.

U kući na Svetosavskom trgu ordinirao je dr Maks Rozenberg. Bio je neženja, oniži i punačak. Često je govorio. „Ponosan sam što sam Jevrejin, jer da nisam ponosan, ne bih bio Jevrejin!“
Takođe na Svetosavskom trgu nalazila se i prodavnica tekstila u vlasništvu porodice Berg. Poznato je da je 1929. godine glava porodice priredila svom 13-godišnjem sinu, Endreu Bergu, proslavu Bar-Micve (slično krštenju). Endreova sestra, Lenka, smatrana je za pametnicu i već je sa 17 godina po gradu vozila svoj sopstveni auto, što je u to vreme u Vršcu smatrano senzacijom.
Trojica braće Berger bavila su se slikarstvom, dok je njihova sestra Sidi bila krojačica. Uživali su poštovanje i smatrani su profesionalcima u poslovima kojima su se bavili. Kalman i David Berger su često učestvovali u religioznim proslavama i povorkama. Sva su braća bila neženje, a sestra Sidi je takođe bila neudata.
Na uglu ulica Gavrila Principa i Dimitrija Tucovića živeo je bračni par Vesel. Gospođa Elza se oblačila vrlo elegantno. Vozila je auto Willis Knight. Posedovali su fabriku sirćeta u ulici Dimitrija Tucovića.
Aladar Mencer je među prvima savladao sve nove plesove, poput tanga, šimija, black-bottoma i fokstrota. Često se hvalisao: „Ja sam Alader Mencer, najbolji šimi–plesač!“ (Ich bin Aladär Menzer, der beste Schimi-Tänzer!“).
Porodica Vaserman je posedovala prodavnicu tekstila u Dvorskoj ulici. Pal Vaserman rodio se oko 1905. godine, i važio je za elegantnog i visokog gospodina.
Minja Balog i njegova sestra Magda su takođe bili viđeniji vršački Jevreji. Posle rata se Minja vratio iz zarobljeništva, u koje je dospeo zbog svojih veza sa komunistima.

Sin rabina Leopolda Fišera, Erih Fišer je bio učenik gimnazije, posle koje je otišao u Švajcarsku na studije medicine.
„Berzi“ Holender je posedovao prodavnicu voća u Dvorskoj ulici. U podrumu je imao skladištene jabuke koje su bile namenjene za proizvodnju sirćeta. Berzi je ovekovečen na čuvenom triptihu Paje Jovanovića: na prvom detalju, na kojem je nekadašnja pijaca, stoji sa rukama ispruženim ispred punačkog trbuha.

Pored rumunske crkve živeo je dr Agular, po zanimanju advokat. Smatra se da je bio Jevrejin španskog porekla. On i njegova supruga su uživali veliku popularnost u Vršcu.
Pored navedene crkve, u prostorijama današnjeg Doma učenika, nalazila se prodavnica nameštaja čuvene porodice Apfelbaum. Poput mnogih Jevreja, porodica Apfelbaum je bila krštena.

Najbolji hotel u Vršcu pripadao je porodici Glikman. Oba brata, zajedno sa sestrom Sarom, radila su neumorno te su stoga i oni ostali neoženjeni. Hotel „Glikman“ je svojevremeno posedovao sobe, bife, baštenski restoran i balsku dvoranu sa binom. U sklopu hotela se nalazio i kazino, gde su mnogi nesmotreno gubili svoj novac na kartama.

U Sterijinoj ulici živele su porodice Adler i Singer jedna preko puta druge. Adlerovi su kupili Zajbertov mlin. Imali su sina, Pištu, i kći Ani, emancipovanu Jevrejku koja je između ostalog u javnosti pušila cigarete i eksperimentisala sa morfijumom. Braća Singer bavila su se advokaturom. Jedan od njih je imao prelepu ćerkicu koja je uvek bila odevena u belu haljinicu. Kasnije je umrla usled posledica jedne epidemije šarlaha. Drugi brat je nosio nadimak „Boy“ i šepurio se u belim jahaćim pantalonama i čizmama, sa monoklom i korbačem u ruci, iako ga niko nikada nije video na konju. Posedovao je predivnog ruskog hrta.
Advokat dr Đeri (Győri) je sa svojom porodicom živeo blizu stare pošte u ulici Feliksa Milekera. Imao je sina Pištu i kći Ani.
Aranka je bila supruga dr Stojadinovića koji je posedovao kuću na Svetosavskom trgu. Bila je Jevrejka poreklom iz Budimpešte, koja je rado ustupala svoj dom u Budimpešti svim Vrščanima koji su tamo putovali. Njena kći Babi se udala za hrvatskog oficira koji je poginuo u Drugom svetskom ratu, posle čega je dospela u psihijatrijsku bolnicu, gde je potom i umrla. Njen brat je dočekao duboku starost u Novom Sadu. Davao je časove matematike svim gimnazijalcima koji su imali loše ocene iz ovog predmeta, posle čega bi mahom svi ređali petice.
Takođe na Svetosavskom trgu, živela je udovica Frej, koja je pozdravljala prolaznike sa svog kibicfenstera.

Autor: Tamaš Fodor

Priča o čika Vladinom papagaju

Prema interesantnoj priči koja je zabeležena u Gradskoj biblioteci,čika Vlada je imao kod ulaza u prodavnicu koja se nalazila preko puta opštine velikog zelenog papagaja, koji je znao da na nemačkom (čika Vlada je tečno govorio sve jezike kojima su se Vrščani služili) kaže: “Dobar dan, izvolite, šta želite?”.

Jednom prilikom mu je taj papagaj pobegao, pa je sleteo na kesten u ul. Dimitrija Tucovića. Vlasnik kuće ispred koje je papagaj sleteo je, primetivši ga, rešio da ga uhvati; izneo je merdevine, i polako počeo da se penje.

Kada je već bio vrlo blizu papagaja pružio je ruku da ga uhvati, da bi ovaj, podigavši krestu, zakreštao:” Dobar dan, izvolite, šta želite?” Preneraženi čovek je, silazeći niz merdevine, promucao:”Ništa, izvinite, mislio sam da ste papagaj!”

Koliko je ova priča istinita, i da li je moguće da je u gradu bilo osobe koja nije znala za papagaja koji priča u prodavnici u centru grada, verovatno nikada nećemo saznati…

Autor: Tamaš Fodor

Neslavna (h)istorija vršačkog razbijanja gradonosnih oblaka

Krajem 19. veka primećena su nekakva sumnjiva lica kako se smucaju vršačkim atarom, vukući na konjskim zapregama kojekakve skalamerije pokrivene ciradom. Po koji u centar zalutali paor je u pola glasa, usled straha da ne bude ismejan, pripovedao o nekim “svecki odevenim fićfirićima” koji sklapaju nešto što podseća na topove uperene pravo u nebo.  

Omiljeno oružje “lovaca na anđele”.

Model za lansiranje iz poljskog toaleta, vrlo praktičan ukoliko vam usled bučne eksplozije istog trenutka popusti petlja.

Gradska vlast je, čuvši da u narodu narasta zabrinutost prouzrokovana pričama sujevernih zemljoradnika, ubrzo izdala zvanično obaveštenje ne bi li sprečila opštu histeriju. Radilo se o profesionalnim razbijačima gradonosnih oblaka, koji su svoju prethodno širom Evrope oprobanu metodu pre Vršca uspešno demonstrirali u Temišvaru. Gradska vlast ih je, dakle, pozvala da se i kod nas pozabave problemom letine sve češće ledom obranom.

Po dokazanoj uspešnosti aparata, nekoliko bi ih bilo otkupljeno. Niko nije mogao da predvidi (gosti pogotovo), da će tog jesenjeg jutra, predviđenog za gađanje gradonosnih oblaka i mračnog usled velikog broja istih, nešto poći po zlu. Pažljivije oko moglo je da primeti sumnjičave poglede, gunđanje i nezadovoljno odmahivanje glavom okupljenih radoznalaca, koji su sa zebnjom gledali “topove” uperene u nebo. U dogovoreno vreme, ponosni pronalazači su upalili fitilje, posle čega su usledile gromoglasne eksplozije praćene bljeskom. Teško je opisati bežaniju koja je usledila, zato je suvišno opisivati uzvike, psovke i lica ljudi koji su u begu padali jedni preko drugih. Gosti su se u neverici osvrtali po odjednom opustelom polju, žaleći što u želji za što upečatljivijim efektom nisu upozorili lokalni živalj na ono što ih čeka.

Posao razbijača gradonosnih oblaka je zahtevao izuzetno strpljenje, pošto se “top” punio kap po kap. Višak slobodnog vremena takođe nije bio na odmet.

Dokaz da opisani događaji nisu izmišljeni, mada su donekle slobodno interpretirani od strane moje malenkosti

Avaj, bolje da jesu. Kada su se povratili od šoka, meštani su se okupili i uz škrgut zuba, iskolačenih očiju i stisnutih pesnica pojurili nazad, ne bi li svoj bes zbog predstojeće kazne sad srditog Boga i uvređenih anđela na koje se, jel, pucalo, iskalili na topu (srećom ne i na “topdžijama” koje su uveliko potprašile pete ne bi li spasile živu glavu). Perje mnogobrojnih ptica koje su u strahu od eksplozija prhnule u nebo je smatrano perjem pogođenih anđela. Niko nije komentarisao to što su se oblaci razišli. “Belosvecka novotarija” je posle ove neslavne epizode zamenjena oprobanijim i delotvornijim metodama – zvonjavom crkvenih zvona i postavljanjem sekire u dvorište sa sečivom okrenutim prema oblacima, ne bi li ih tako uzročno – posledičnim magijskim principom “presekla na dvoje”.

Dodole se nisu udostojile da se pojave na ugovorenom megdanu, na žalost prisutne gospode koja je za ovu priliku satima štucovala brkove i obukla svoja najbolja odela.

Protivgradni top u vinogradima, fotografija iz kolekcije Gradskog muzeja.

U našim krajevima se i dan – danas kada led potuče useve uprkos besomučnoj zvonjavi, šapatom (doduše u Radak maloj i glasnije) prepričava da je to zbog toga što su nebesa i dalje uvređena zbog nekadašnje pucnjave…

Ferenc X Šavolji je u Vršcu obavljao posao veroučitelja na početku 20. veka. Pored toga, vodio je i vršačku meteorološku stanicu koja se nalazila blizu kapele Sv. Krsta na bregu Misa. Pošto su vršački vinogradi često stradali usled jakog grada, Šavolji je došao na ideju da u Vršcu organizuje protivgradnu odbranu po uzoru na Budimpeštu i Temišvar koji su uveliko baratali ovim vidom zaštite protiv gradonosnih oblaka.

Gradskim vlastima je predložio da deo novca iz budžeta bude preusmeren na kupovinu protivgradnih topova, obuku i plate njihovih opslužitelja, kao i za izgradnju navedene protivgradne stanice. Da bi uputio javnost u svoje planove, izdao je i knjižicu koja je bila deljena svima koji su bili zainteresovani. Nažalost, ideja nije zaživela: vinogradari, koji su smatrali da je porez na odbranu vinograda previsok i koji su smatrali da led neće baš po njihovom grožđu, pritisli su gradske vlasti da Šavoljija udalje kako sa radnog mesta, tako i iz Vršca. Obrazloženje je bilo da Šavolji „puca na anđele“ i time navlači bes Boga na grad. Ogorčen, Ferenc Šavolji zauvek odlazi iz grada. Knjižica „Razbijanje gradonosnih oblaka u Vršcu“ koji je napisao Šavolji daje nam sledeće informacije:

– 67 topova je bilo na raspoređeno po Vršcu i okolini;

-Šavolji je održao interaktivno predavanje 11. marta 1900. o prednostima ovog vida odbrane na sastanku prirodnjačkog društva;

– Prednost je davao mađarskom modelu, pogotovo Emerlingovom, iako je bio svestan da mnogi misle da je sa istim bio “u dilu”, tj. obećan mu je procenat od prodaje.

Zato se potrudio da dokaže superiornost tog modela:

1. Potpuno bezbedno rukovanje, bez mogućnosti eksplozije;

2. 4-5 plotuna u minuti, bez obzira na vremenske prilike;

3. Može se postaviti bilo gde;

4. Nije potrebna prethodna obuka ili predznanje;

5. Nema potrebe za dodatnim delovima, tj. eventualnom kupovinom istih;

6. Gotove petarde (za potpaljivanje ili start) se lako pale i ubacuju u levak topa sa gornje strane;

7. Gotove petarde se mogu naći u slobodnoj prodaji;

8. Njime mogu rukovati i žene i deca;

9. U svim okolnostima, njime može rukovati jedna osoba.

U Vršcu su topove izrađivali „Neukom Balint i sinovi“

-1. april, na brdu Misa je Šavolji isprobavao topove sa piritnim (ili pirolitnim) punjenjem. Pirolitno bolje, dalje baca, pali se i po najjačoj kiši.

– 23. jula 1900. godine je 22 časa pao grad. Prema Gudurici topdžije “nisu pridavale veliki značaj gađanju oblaka”, tj. nije im se noću izlazilo na pljusak, pa je led napravio veliku štetu.

Vršački topovi su gađali redovno, pa su oblake rasterali; međutim, čini se da su se i vršački oblaci tad “preselili” u Guduricu.

– Meteorološka istraživanja su pokazala da je Vršac podložan nastanku oblaka, kao i da je često na udaru raznih oblačnih frontova; mnoge močvare, blizina Dunava, Tamiša itd. takođe doprinose stvaranju vodene pare i oblaka.

– Topovi su bili postavljeni na bregu; razmak: 750 m – 67 topova, u dužini od 26 km, sve do vršačkih ritova, Gudurice, Vel. Žama, Vel. Središta, Malog Središta i Markovca.

– Informacije o dolasku oblaka stizale su blagovremeno zahvaljujući telegrafu, pa je svaki topdžija imao 30-50 minuta da stigne do topa.

– Podizanje crvene zastavice označavalo je pripravnost za topdžije. – Signalizacije je označavala i koliko punjenja pripremiti itd.

– Šavolji je topdžijama dozvoljavao improvizaciju i rad na osnovu sopstvene procene, iako je postojala obuka i postupak za svaku situaciju. Stanica je bila na brdu Misa, blizu crkvice, a ne na Kuli kao što tvrdi Tokin.

Autor: Tamaš Fodor

Arhitektura Vršca nekad i sad

Ugao ulica Gavrila Principa i Nikole Tesle

Dvorska ulica, Vladičanski dvor

 

 

“Izgubljeno je samo ono čega se odreknemo” Gotthold Ephraim Lessing
“Vrednost kuća dakle nije u njihovim dimenzijama, pa najčešće ni u građi, već u proporcijama i izraženim odlikama, naravno u njihovoj ličnosti, personalitetu, u onome što nazivamo Dušom”
Borislav Pekić.

Arhitektura svakog grada, pa i našeg Vršca, je poput velikog organizma: pojedini delovi nestaju, retki se ne menjaju tokom decenija, čak i vekova, a pojedini dobijaju potpuno novo ruho, o kojem Vrščani vole da diskutuju na lokalnim internet portalima i društvenim mrežama.

Otud i ideja za predavanje i izložbu na temu vršačke arhitekture održane 20. marta u prostorijama Gradske biblioteke – da Vrščani budu u prilici da uporede nekadašnju i sadašnju sliku grada; takođe, nadamo se da će se naći neki talentovani (mladi) arhitekta, poput Dragoljub Gagi Majovic koji će pronaći načina da uskladi staro jezgro grada i njegove građevine sa modernim rešenjima koje nameće neminovna tendencija širenja grada. Zgrade i ulice su fotografisane onako kako su u tom trenutku zatečene, bez naknadnog slikanja i “doterivanja”.

Pojedina mesta je bilo nemoguće fotografisati sa istog mesta, dok su druga potpuno promenila svoj originalni izgled.

Vuka Karadžića

Dositejeva ulica, centar grada

Facebook foto galerija arhitektura nekad i sad

Autori: Tamaš Fodor, Dragoljub Gagi Majović